Драги моји седмаци, поштовани родитељи,

Дошли смо до краја овог разреда. Чудан је овај виртуелни крај, али кроз молитву и љубав коју сви осећамо у нашим срцима сви смо заједно повезани кроз Христа.

Ова школска година је посебна и другачија по много чему, али смо је сви заједно успешно привели крају. Хвала вам много на залагању, подршци и сарадњи.

Не заборавите понекад да се помолите Богу, а ако успете обиђите неку цркву или манастир.

Желим вам да лепо проведете летњи распуст и да се одморите.

Будите ми здрави и весели.

Велики поздрав од вероучитеља

Велики поздрав мојим седмацима,

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Да не заборавимо понекад да се помолимо Молитвом Господњом:

Оче Наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја на земљи као и на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. АМИН

Да се подсетимо и наставимо даље:

Прошлог часа смо учили о словенској браћи и светитељима. Њихов значај и утицај био је велики и у породици Немањића, и на Св. Саву.

Настављамо даље кроз причу вероучитеља у тв часу Телевизије ХРАМ:

Свети Сава

Хришћанство је на нашим просторима постојало и пре Светог Саве, нашег првог архиепископа. Међутим, он је својим радом коначно определио Србе за православље и организовао нашу Цркву. Док је то радио, био је вођен двоструком љубављу – према Богу и према свом народу. То су Срби препознали, и зато су на његову љубав узвратили љубављу, захвалношћу и поштовањем. Посветили смо му цркве и по њему назвали планинске врхове и речне изворе. Он је главни јунак многих народних прича, нарочито оних у којима доброта и мудрост побеђују злоћу и незнање. Уослободилачким ратовима, на заставама је српску војску предводио и храбрио управо Савин лик. Данас му подижемо велелепни храм на Врачару у Београду. На дан кад прослављамо Светог Саву Српског (14/27. јануар), у Цркви му певамо посебан . У тој химни га хвалимо јер нас је ,,научио путу који води у живот” и ,,породио Духом Светим”. Ове песничке слике значе да смо кроз њега постали део Христове цркве.

Сви знамо која су Савина највећа дела, она којима нас је задужио: организација наше помесне (српске) Цркве, зидање цркава и манастира, старање о народу, изузетан допринос развоју српске државности и културе, нарочито књижевности. Не треба да заборавимо ни установљавање чврстих веза између Србије и Свете Горе, као и светог града Јерусалима. Сава је чак два пута одлазио у Свету земљу доносећи оданде скупоцене књиге, иконе и друге драгоцености.

Од свега, ипак је најважније то што је Сава пренео свом народу љубав према Христу повезавши на тај начин богољубље с родољубљем. Та посебна одлика српског хришћанства назива се Светосавље . Многе тешке народне несреће успевали смо да пребродимо управо задржавајући Савину веру у Христа и љубав према Њему. Сава је толико тога урадио, да нам изгледа као да је он неки суперхерој. Ако у то поверујете, врло лако се може десити да, пошто ви нисте суперхероји, одустанете од тога да живите угледајући се на Саву. Тад би Сава, уместо да нам буде узор, био
само предмет нашег поштовања. Да се то не би десило, не треба да заборавимо како је Сава постигао толико много.

Запамти

Наш највећи светитељ је до светости дошао напуштањем владарског двора и животом у манастиру. Одлазак с двора, то прво његово дело, можда нам делује најмање значајно, али без њега, Саве не би ни било. Памтили бисмо принца Растка. Међутим, тај принц је напустио удобност и величанство двора зарад вежбања у љубави према Богу и људима. А то вежбање за Растка је било у виду строгог монашког подвига на Светој Гори. Кад живите у манастиру, ваш живот заснива се на три стуба: сталној молитви, послушности и скромности. Бити строг према себи, а благ према другима – то је најкраћи рецепт за задобијање Духа Светог, за освећење. Тај пут нам је свима доступан, без обзира да ли смо имућни или сиромашни, болесни или здрави. Такође, не морамо ићи ни у манастир ни у Свету земљу. У свако време и на сваком месту, хришћани показују љубав према Богу и ближњима. То је најважнија делатност чланова Цркве. Ако живимо у љубави, то значи да је Дух Свети већ у нама, да нам помаже у животу и освећује нас, као што је чинио свим славним светитељима пре нас.

Погледајте документарни филм Испосница Светог Саве у Кареји:

Да не заборавимо и молитву Пресветој Богородиц

,,Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.” АМИН

Будите ми здрави и весели.

Поздрав од вероучитеља

Велики поздрав мојим седмацима,

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Да не заборавимо понекад да се помолимо Молитвом Господњом:

Оче Наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја на земљи као и на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. АМИН

Да се подсетимо и наставимо даље:

Говорили смо развоју Цркве кроз векове. Црква је попримала обележја времена и простора, као и духовних потреба хришћана.

Настављамо даље кроз причу вероучитеља у тв часу Телевизије ХРАМ:

Света браћа Кирило и Методије

У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.
Он бјеше у почетку у Бога.
Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.
У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима.
И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.
(Јов.1, 1-5)
Ови стихови, са почетка јеванђеља светог апостола Јованa, којима се на васкршњој литургији открива тајна Христове личности и објављује истина о његовој победи над тамом смрти, представљају прве речи које су написане на словенском језику. Самим тим оне чине почетак и основ словенске, па самим тим и наше српске културе.
Заслуга за то припада славној солунској браћи Кирилу и Методију. Они су својим мисионарским радом судбоносно утицали на историјски развој свих словенских народа.
На часовима историје у шестом разреду већ сте учили о Светој браћи, равноапостолним Ћирилу и Методију. Живели су у деветом веку, и били су веома образовани грчки племићи из Солуна. На молбу моравског кнеза Растислава, византијски цар их шаље у мисију просвећивања Словена. Требало је увести словенска племена у Цркву, упознати их са Христом и хришћанством. Пре одласка међу моравске Словене, Ћирило и Методије су од Словена из солунске околине научили словенски говор. Ради организовања црквеног живота међу њима, саставили су словенску азбуку (глагољицу) и превели богослужбене књиге и Свето писмо. Словени су на тај начин о Христу учили на свом језику, који ми данас називамо старословенским.
Током свог рада света браћа су се суочили са многобројним потешкоћама које свој основ имају у погрешном схватању да се Реч Божја може проповедати само на три језика: грчком, латинском и јеврејском. Овакав став брањен је тиме што је на табли која се налазила на крсту изнад Христове главе, на ова три језика била исписана Његова кривица: „Цар Јудејски“. Због тога хришћанска проповед није могла да доспе до народа којима су ови језици били неразумљиви. Заслугом свете браће овакво гледиште је напуштено, те су јеванђелску поруку након словена и остали народи могли да приме на свом матерњем језику.
Обратите пажњу на чињеницу да Света браћа, иако Грци, нису проповедали хришћанство на грчком језику, језику своје културе. Разлог за то је тај што Црква није ограничена једном посебном културом. Богатство православља и лежи у способности да прихвати сваку локалну културу преображавајући је кроз христијанизацију. Језик којим су Словени говорили постао је истовремено њихов књижевни језик, али и језик кроз који су упознали Христа. За разлику од многих других народа, ми смо кроз труд Свете браће у истом добили и Цркву и културу. Христијанизација (примање хришћанства) и просвета (култура писмености) нашем народу дошли су уједно. Зато је немогуће бавити се нашом културом, а занемарити нашу црквеност.
Дакле, рад Свете браће Кирила и Методија пресдстављао је сведочење васкрслог Христа и објављивања истине о Његовој божанској личности. Реч Божју, коју су најпре сами са одушевљењем примили и која их је, запаливши им срца, просветлила својом животворном силом, преносили су на словене. Овај њихов рад са истим жаром наставили су њихови ученици. Они ће после смрти Кирила и Методија начинити ново словенско писмо „ћирилицу“. Овим писмом Свети Сава је неколико векова након великог дела који су започели Света браћа наставио њихов рад утврђујући нашу народну културу на јеванђељској основи. После њега то исто су чинили, а и данас чине безбројне знане и незнане личности из наше народне историје. Сви они заједно са Светом браћом Кирилом и Методијем, позивају и нас да и ми најпре сами примимо Реч Божју, а затим да је својим животом сведочимо и преносимо на људе око нас.

САЗНАЈТЕ ВИШЕ:

Ако вас занимају и други примерци старих рукописних књига, препоручујемо вам да истражите фонд Народне библиотеке: http://www.digitalna.nb.rs/sf/NBS/Zbirka_cirilskih_rukopisnih_knjiga_NBS
Веровали или не, на овој интернет адреси можете да разгледате дигиталну копију целог
Мирослављевог јеванђеља: https://www.wdl.org/en/item/2363/view/1/1/

Маријинско јеванђеље: http://www.hilandar.info/strana_sr.php?strana_id=273

Синајски псалтир: http://muzejsrpskogjezika.öl.bg.ac.rs/sinajski-psaltir/

Мирослављево јеванђеље: http://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=274

Минхенски псалтир: http://muzejsrpskogjezika.öl.bg.ac.rs/minhenski-psaltir/

Да не заборавимо и молитву Пресветој Богородиц

,,Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.” АМИН

Будите ми здрави и весели.

Поздрав од вероучитеља

Велики поздрав мојим седмацима,

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Да не заборавимо понекад да се помолимо Молитвом Господњом:

Оче Наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја на земљи као и на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. АМИН

Да се подсетимо и наставимо даље:

Говорили смо о Светим тајнама и њиховом развоју кроз векове Цркве. Све Тајне су показане, примењене кроз сам Христов живот и поступке, а кроз развој и ширење Христове Цркве оне су попримале обележја времена и простора, као и духовних потреба хришћана. Неки су попут апостола Павла или Св. Николе изабрали монаштво, о чему смо причали прошле седмице, а неки су изабрали свештенство. О томе причамо сада.

Настављамо даље кроз причу вероучитеља у тв часу Телевизије ХРАМ:

Света Тајна рукоположења

Свете тајне – радње које врши Црква; називамо их светима јер уњима учествује Дух Свети, а тајнесу јер Божија делатност чак и тада остаје тајанствена. Свете тајне управо су догађаји кроз које Христово Царство постаје присутно у нашем животу. У тим догађајима сарађују Бог и народ Божији. Божије присуство је оно због чега их називамо Светим тајнама – Дух Свети на тајанствен начин дејствује, претварајући свет у Царство Божије. Зато свака Света тајна почиње узвиком: ,,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа!”.

Свете тајне прате ритам људског живота, па се тако рођење огледа у крштењу, брак у венчању и слично. Црква је устројила свој живот тако да у њега стају ти кључни моменти. Но, не само да Црква укључује у свој живот важне догађаје из живота својих чланова – она их употпуњује јер их повезује с Богом. Они постају заједничка ствар свих људи и Бога, а не ствар појединца и уског круга оних који су му блиски.

Света Тајна свештенства савршава се само над лицима која су законито изабрана на дужност ђакона, свештеника или епископа, и назива се „хиротонијом“ или „рукоположењем“, јер се, по узору на апостоле, обавља кроз молитву и полагање руке епископа на главу онога ко се рукополаже.
Света Тајна свештенства обавља се увек у олтару и то за време Божанствене литургије. Посвећење у ниже црквене степене назива се „хиротесија“ (χειροθεσια), што значи полагање руке. Хиротесија се не обавља у олтару, него на средини храма. Она може бити извршена и изван Литургије.

Нико не може бити посвећен у више степене црквеног клира,
ако претходно није прошао ниже

ђакон – свештеник – епископ

Погледајте кратки филм о рукоположењу:

Да не заборавимо и молитву Пресветој Богородиц

,,Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.” АМИН

Будите ми здрави и весели.

Поздрав од вероучитеља

Велики поздрав мојим седмацима,

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Да не заборавимо понекад да се помолимо Молитвом Господњом:

Оче Наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја на земљи као и на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. АМИН

Да се подсетимо и наставимо даље:

У току историје Христове цркве и хришћанства, монаштво се развијало у два облика:
• анахоретско монаштво (гр.αναηοπειν (анахореза) отићи, удаљити се), пустињско, односно потпуно усамљено повлачење од света, подвижништво
• киновијско (гр.κοινος+βιος, (кинобија), coenobium-заједница) чврста заједница са строгом дисциплином у манастиру.
• Умерени облик заједнице је 2-3 монаха испосника, који следе речи Господа Исуса Христоса „Јер где су двојица иули тројица сабрани у моје име, онде сам и ја међу њима“, (Мат.18,20).
Монаси живе у својим ћелијама, али се заједнички моле и обедују. Монах мора упражњавати три завета: послушност, сиромаштво и девственост (целибат). Све у оквиру манастира је заједничко. Манастирска правила налагала су монаху да дан проводи у молитви, читању црквених списа и физичком раду. Једно од најзначајнијих средишта монашке духовности и учености целокупног православног истока старо више од 1000 година је јединствена на свету, монашка ,,држава“ Света Гора.

Монашење (монашки постриг) подразумева свечано заветовање пред Црквом у коме будући калуђер (монах) изјављује да ће се придржавати три завета: безбрачности, сиромаштва и послушности. То значи да неће ступати у брак, нити имати своју имовину, а уз то треба да је сасвим послушан старешини манастира. Монаси нам показују да човек може да живи не желећи велико имање, почасти и удобност. Монаси се труде да воде баш такав скромни живот јер је испуњен спокојством, радошћу и безбрижношћу. А то је стање душе које ми који смо део ужурбаног света ретко кад имамо. Велики број наших светитељки и светитеља били су управо монахиње и монаси, који су успели да достигну несебичну љубав. То је могуће једино с Божијом помоћу и посебним вежбањем – строгошћу према себи, а благошћу према другима.
Монаси или калуђери су хришћани који се одричу живљења у друштву и напуштају свој дом. Организовани у манастирска братства (сестринства), они живот проводе у молитви и строгом вежбању. Али за разлику од спортских или математичких вежби, монашко вежбање је најпре духовно вежбање. Они не вежбају своје тело, већ дух. Монашки подвиг подразумева вежбање у љубави према Богу и Божијим створењима. Монах стално проверава колико је успео да победи себичност, бес, сујету и остале грехе. Манастирски живот организује се према посебном правилнику (тзв. типик), који прописује време за молитву, степен строгости поста и друге чиниоце монашке свакодневице. (Прве типике за наше, српске манастире написао је Свети Сава: Студенички и Карејски типик.)
Оснивачи хришћанског монаштва су ава Макарије Египатски и ава Антоније Велики, славни египатски светитељи, пустињаци. За њима су пошли многи други људи и жене који су проводили живот у молитви, посту и оскудици. Манастири су настајали у свим деловима хришћанског света, од врелих пустиња Египта и Месопотамије, до шпанских обала Атлантског океана и далеког леденог севера Русије. Монашке заједнице Синаја, Палестине и Свете Горе до данас остају узор православном монаштву.
На западу Европе развија се посебна монашка култура под утицајем Светог Бенедикта и Светог Јована Касијана.
Руско хришћанство обликовало се нарочито у манастирима Валаам, Тројице–Сергијева лавра и Оптинска пустиња.
У српској култури манастири играју кључну улогу. Они су вековима били школе, болнице, саветовалишта, ризнице светиња, места чудесних исцељења и утехе. Неки од наших светитеља познати управо због свог монашког подвига јесу Свети Петар Коришки, Света Петка и Свети Прохор Пчињски, као и из лозе Немањића.

Можете погледати кратко предавање о монаштву.

За опуштање можете да погледате документарни филм „Последњи испосник“:

Да не заборавимо и молитву Пресветој Богородиц

,,Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.” АМИН

Будите ми здрави и весели.

Поздрав од вероучитеља

Велики поздрав мојим седмацима,

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Да не заборавимо понекад да се помолимо Молитвом Господњом:

Оче Наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја на земљи као и на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. АМИН

Настављамо даље:

Сви хришћани (православни, римокатолици и протестанти) славе празнике у вези са старозаветним библијским личностима и догађајима, као и догађаје из Христовог живота: Божић, Богојављење, Тајна вечера, Васкрсење, Вазнесење… Обичаји, ритуали и празнична обележја се разликују и у оквиру једне конфесије, нпр. православља. На различите начине ове велике Христове празнике прослављају, рецимо, Руска православна црква, Грчка православна црква или Српска православна црква.
Свака од ових православних цркава унела је у хришћанске празнике своје прастаре обичаје, веровања, ритале, национална обележја, део своје традиције, етно-дух…
Тако ми имамо остатке старословенске паганске религије у прослави Бадњег дана кроз дрво бадњак и сл.
Крсна слава је, такође, карактеристична само за Србе. Примањем православља од времена Светог Саве, крштавањем целих породица, Срби узимају једног светитеља као свог породичног заштитника и тај обичај је Крсна слава.
Најзаступљеније славе код Срба: Свети Николај архиепископ Мириклијски Чудотворац 6/19. децембар, Сабор Светог Архангела Михаила 8/21. новембар, Свети Јован Крститељ Претеча 7/20. јануар, Свети великомученик Георгије/Ђорђе 23.април/6. мај.
Свети Георгије рођен је око 280. године у Кападокији, данашња Турска. Живео је у тадашњој Палестини, Ханан, Света земља, данас Израел. Имао је висок војни чин у војсци римског цара Диоклецијана, цар није знао да је Георгије хришћанин. За време великог Диоклецијановог прогона хришћана мученички је страдао Георгије, 303. године.
Канонизован је у светитеља крајем 5. века. Преко крсташа, култ Светог Георгија пренет је у Енглеску и постао је заштитник Енглеске. Зато је црвени крст Светог Георгија на белој подлози стављен на грб и заставу Енглеске. Узет је и као заштитник покрајине Каталоније у Шпанији (грб), такође и на грб града Москве, Русија, итд. Заштитник је коњице, витезова, крсташа…

За опуштање можете да погледате играни филм „Небеско Краљевство“:

https://www.filmovi.me/kingdom-of-heaven-2005

И у наредном периоду можете пратити часове на сајту https://veroucitelj.rs

и ту изаберете седми разред.

Да не заборавимо и молитву Пресветој Богородиц

,,Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.” АМИН

Будите ми здрави и весели.

Поздрав од наставника Зокија

Велики поздрав мојим седмацима,

Да не заборавимо понекад да се помолимо Молитвом Господњом:

Оче Наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја на земљи као и на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. АМИН

Поновићемо причу са претходних часова:

Поновићемо са претходних часова, тако што можете одгледати кратку причу коју прича један вероучитељ:

И у наредном периоду можете пратити часове на сајту https://veroucitelj.rs/
и ту изаберете седми разред.

Настављамо даље:

Почела је седма, последња седмица васкршњег поста. У овој седмици, после још једног чуда, када је васкрсао свог пријатеља, умрлог и сахрањеног, Лазара, Христос је у Јерусалиму са својим ученицима. Христос зна све шта ће се дешавати, шта ће урадити његови ученици, али не мења будуће догађаје, јер зна да све треба да буде по Божјем плану. Ова седмица се зове Страсна или Страдална, јер је у њој страдао Исус Христос.
Јуда, један од 12 Христових ученика, издао је свог учитеља Христа и добио новац за то ружно дело. Требало је да одведе римске војнике и покаже им ко је Христос, да би га војници ухапсили. То је довело до хапшења, осуде и смрти Исуса Христа.
Велики четвртак: Дан првог причешћа када је Христос опрао својим ученицима ноге да би им показао поштовање, као и да би им ставио до знања да он, иако је Син Божји, није већи, нити важнији од њих. То је дан прве Тајне вечере Христоса са ученицима, где је Христос открио тајну заједнице и вечног живота кроз Причешће, свих верних са Богом.
Велики петак: Дан осуде Христа и Његовог распећа на крсту. То је најтужнији дан у години за све хришћане, због невине Христове смрти, и овај дан не звоне црквена звона. Исто вече Христос је сахрањен. Дан строгог поста на води, без уља и рибе.
Велика субота: Дан посвећен свим умрлима, јер је умрли Христос сишао у подземни свет умрлих да најави васкрсење. Последњи посни дан.
НЕДЕЉА – ВАСКРС: Христос је оживео, устао из гроба, победио смрт и својим васкрсењем најавио васкрсење у будућем времену свих праведних, добрих људи, и оних који су се покајали и поправили, почевши од првих људи, Адама и Еве. Ово је највећи хришћански празник, празник над празницима. Победа живота над смрћу.

Можете погледати документарни филм Ускрс у Јерусалиму.

О свему овоме што се дешавало у Страдалној седмици и о Васкрсењу Христовом погледајте у анимираном филму ,,Тајна вечера“.

Можете погледати и цртани филм Бен Хур.

Зашто се за Васкрс фарбају јаја подсетиће нас дечји часопис Светосавско звонце:
Фарбање и украшавање васкршњих јаја један је од најстаријих хришћанских обичаја. Символично значење овог обичаја је представа васкрсења. Као што је Христос развалио врата смрти и васкрсао, тако и пиле разбија љуску јајета и излази у нови живот.
А зашто се фарбају јаја казује нам легенда о Марији Магдалини која је дошла у Рим да проповеда Јеванђеље Христово и стигла до цара Тиберија.
Цар Тиберије није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као кад би јаја у корпи, коју му је Марија Mагдалина донела на дар, променила боју. Марија Магдалина је на то рекла: „Христос васкрсе!” а сва јаја у корпи су постала црвена.
Друга легенда казује да су се становници Јерусалима подсмевали хришћанима, говорећи да Христос није васкрсао, јер је то толико немогуће као што је немогуће да кокошке носе шарена јаја. На дан Васкрса су све кокошке у Јерусалиму снеле црвена јаја.
Кажу и да је грлица свила гнездо испод крста на којем је Господ разапет. Крв Господња је капнула на грличина јаја у гнезду и она су постала црвена. Црвена боја представља невино проливену крв на Голготи, али то је и боја радости и васкрсења.
http://zvonce.spc.rs/

Не заборавимо да се на Васкрс помолимо са укућанима пред почетак оброка.

Да не заборавимо и молитву Пресветој Богородици:

,,Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.” АМИН

Будите ми здрави и весели.

Поздрав од наставника Зокија

ХРИСТОС ВАСКРСЕ        ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ